Kad deca odrastu…ne prestaju dogodovštine, menjaju se akteri

Putovanje za američku vizu i sve što nam se na putu izdešavalo.

Imamo svoju Leu. Astrološkinju, mlađu od obe moje kćeri, koja već desetak godina živi u Los Anđelesu. Davno nam je uradila analizu natalnih horoskopa, a ono što nas je vezalo još čvršće jeste njeno tumačenje solarnog povratka — svake godine, za rođendan, dobijemo preporuku gde bi bilo najbolje da ga proslavimo. I kad god se namesti da je poslušamo, poslušamo je. S ogromnom radošću.

Tako smo proputovale pola sveta. Kuba, Japan, Italija, Grčka, Francuska, Meksiko, Amerika, Vijetnam, Tajland, Maroko, Rusija, Španija. Svaka u skladu sa svojim nebom.

Pravilo je jednostavno: čim Magda dobije svoju destinaciju — jer prva od nas tri slavi rođendan — nas dve odmah za njom, gde je dobro da idemo, da se na vreme organizujemo. Ove godine imala sam dve opcije: Monako i Majami. Amerika kao opcija broj jedan.

Pa hajde, pomislim. Kad, ako ne sad?

I krenem da popunjavam obrazac, još dok sam na putu. Ne dovršim — trebaju mi podaci od Lee, za pozivno pismo. Nastaviću. Aha. Nastavim tek sredinom aprila, i to kad smo Tamara i ja same, dok je Magda na nekom poslovnom putu. Tamari je tako lakše: ja spremam večeru, ona popunjava, uz moju asistenciju.

Sledeći korak su dokumenta. Kad mi stigne mejl sa spiskom, prosledim ga Tamari. I naravno da me iskulira — skoro mesec dana ga ni ne pogleda. Na jednom od naših okupljanja je pitam, a ona će: imaš Magdu, pa kod nje si, lako ćete to rešiti. I naravno, Magda odmah otvara mejl. Za par dana spremi sve, stigne i pozivno pismo. Ostaje mi da iskopiram izvode iz banke i da se fotografišem. To je to.

Tamara je od početka rekla da putuje sa mnom, da mi bude podrška u Madridu. Planiramo da se zadržimo par dana, da uživamo i razgledamo.

A onda kreću zavrzlame.

Nedelju dana pred polazak shvatamo da je najsigurnija opcija autobus. Sedam sati, noću. Sve drugo otpada — zbog Tamarinog posla, termina, cena. Dobro. Kupujemo kartu za odlazak, to nam je najbitnije. Smeštaj? Ma ima kad. Povratak? I to ćemo u hodu.

Dva dana pred put osećam Tamarinu brigu. Neće ni da mi je kaže, ni da prihvati da idem sama. Pokušavam da je umirim — mogu sama, mogu i da se vratim isti dan, samo nek radi svoje. I nekako sam u miru sa svim što se dešava.

Poslednjeg dana se fotografišem, usput dok idem da štampam dokumenta. U studiju, gde živimo Magda, Mario i ja, dva dana pred put — gužva, snimanje kataloga dečje odeće. Magda i ja u privatnom delu, radimo svoje i trudimo se da budemo nečujne, da ne smetamo. Umorimo se i od toga.

Uveče, mirna večera nas troje. Mario počinje da bombarduje pitanjima. Razumem njegovu brigu, ali mi baš sad ne pomaže. Čuvam mir.

— Šta ako ti ne daju vizu?

— Pa ništa. Ako treba da mi je daju, daće. Ako ne treba, neće. Sve je ok.

— Ali toliko si platila…

— Pa dobro. Biće ono što treba da bude.

U poslednji čas znam da Tamara ipak ide sa mnom. Dogovaramo se da se vratimo uveče istog dana, zbog njenog posla. I s tim sam ok.

Taman sam sve lepo smislila — u čemu da putujemo, sutra je vruće — kad krene kiša. I zahladni. Mario je uporan da me vozi na stanicu. Kasno je, kiša, ne uspevam da ga ubedim da onih petnaest minuta hoda mogu sama. A onda vidim da je dobro što me vozi: pada baš jako. I prija mi što neko pazi na mene.

Autobus udoban, imamo svoja mesta. Budimo se jednom, u Saragosi, i nastavljamo da spavamo do Madrida. Srećom, obe smo se predomislile — haljine su ostale kod kuće. Putujemo u farmericama, ja još i u teksas jakni, Tamara u džemperu. I pored toga je na momente sveže.

Stižemo na vreme i samo tražimo prvi pristojan kafe da se ugrejemo. Lepa kafa, doručak, još jedna kafa. Ambasada nam je na petnaest minuta hoda. Vežbamo engleski za intervju.

— Mama, meni se čini da ja neću moći da uđem tamo sa tobom.

I tek tu mi opisuje kako sve izgleda — bila je po istu tu vizu pre osam godina. Znala sam, pročitala sam ranije, ni telefon ne smem da nosim unutra. I tek tu shvatim koliko dugo je to krila od mene, da se ne bih plašila. Od početka je govorila: znaš, tamo možemo zajedno da uđemo, svuda za dokumenta imaju dve stolice. Znala sam da nije tako. Nisam htela da govorim o tome. Bila sam mirna.

I u trenu, dok plaćam račun, pomislim — hajde da spremim pasoš sa ostalim dokumentima.

I šok. Nisam ponela pasoš.

Misao: znači, džaba smo došle. Dobro, tako treba.

— Mama, pa u ruci ti je pasoš!

To je bio ruski, unutrašnji i zagranični. Ponela sam srpski i ruski zagranični, ako treba da im pokažem. Uzdah olakšanja. I dobro je. Idemo.

Tih petnaest minuta nešto se odužiše.

— Tamara, koliko je sati, mi već treba da smo tamo, kasnimo!

— Ma opusti se, evo pređemo ulicu i za pet minuta smo tamo. Broj 22.

— Kako 22, pa 75!

Otvaram mejl koji sam joj prosledila — piše 75. Ona otvara svoj — sad piše 75. Preko puta ogroman red. Pa to je ambasada! Komedija. Prsnemo u smeh. Sreća da nismo došle sa suprotne strane.

Kad priđemo, shvatimo da termin u 10:15 ne znači da baš tad ulazimo — čeka se sa ostalima. Lakše. Tu smo. Na vreme. Pogledaju mi fotografiju, vrate jednu. Čekamo.

— Gde ti je odštampan obrazac?

— Molim?

— Obrazac, onaj koji smo popunile.

— Nemam ga.

— Pa vi niste normalne! Jednu stvar niste u stanju da uradite kako treba!

Tražimo na sajtu, ne znamo broj zahteva, poziv na Tamarin posao — a naš red se primiče. Kuva. Smirujemo jedna drugu. Sve nađemo. Trk na štampanje, osam minuta tamo, osam nazad. Ostajem u redu, propuštam četvoro ispred sebe, čekam ćerku. I evo je, sa papirom u ruci. Tačno na vreme. Dve žene ispred kažu: evo Vašeg mesta, idite ispred.

Mogu da uđem sa telefonom, samo da ga isključim. Obe mirne.

Unutra vidim ljude kako izlaze, najviše mladih, sa žutim papirom u ruci. Kapiram — odobrena im je viza. Tako će i meni. Tek poneko sa plavim ili zelenim papirom, sa kompletnom dokumentacijom i ponegde podvučeno. Oni su imali manje sreće. Fokusiram se na one sa žutim papirima.

Pričam na španskom, odgovaram, objašnjavam. Pitaju me hoću li putovati sa Tamarom — ona ima vizu — i gde je Tamara sad. Napolju je, čeka me, ne može ovde da uđe. Posle nekog vremena opet me pita gde je Tamara. Napolju, čeka me.

I u jednom trenutku, daje mi beli papir, uz — na španskom — viza je odobrena, srećan put.

Osmeh od uva do uva, još u glavi prevodim šta mi je rekao.

— A pečat? A dokumenta?

— Pečat dobijate u pasošu. Dokumenta ne trebaju.

Izlazim napolje, mogu da poletim. Uključujem telefon, javljam u grupni čat. Idem do kafea gde je Tamara rekla da će me čekati — pošto neću imati telefon. Nema Tamare. Tek tad se setim da telefon imam u ruci. Zove me ona prva.

— Gde si ti?

— Baš sam te tražila u kafeu. A ti?

— Pa čekam te tačno preko puta ambasade, nisam videla kad si izašla.

Dva velika bela kombija su joj baš tad zaklonila vidik.

Grlimo se, srećne. Uspelo je. Jesmo rekle — idemo po vizu? Jesmo. I došle smo. Idemo zajedno u Majami.

— A znaš li koji je danas dan?

Broj dana je 21 — putovanje, povezivanje sa celim svetom. Znala sam da će biti dobro. A na isti ovaj dan, pre trideset godina… Peti jun.

Znala sam to istog trena kad smo dobile termin. I rekla sebi: sve će biti dobro. Nisam htela da govorim o tome sve do sad, dok nije prošlo. Zatvorile smo krug star trideset godina.

Oči su joj se napunile suzama. I meni. Zagrlile smo se i neko vreme tako stajale, dok se nismo sasvim umirile.

Posle toga — ručak, opuštanje. I pre nego što kupimo kartu za nazad, Tamari jave da ne mora da žuri. Pa i to prihvatamo mirno. Rezervišemo hotelsku sobu, kupujemo karte za povratak, i kreće opušteno uživanje.

Muzej Prado, dugo na listi želja, i tu, na dva koraka. Tamo nastane skoro dvadeset hiljada koraka. Uživale smo, divile se, punile. U jednom trenutku nam je bilo dosta, ali smo pogledale sve do kraja. Noge su nas bolele. Malo kupovine, smeha, dogodovština. Uveče Tamara, ujutro ja — crvene noge. Sad znamo, nije strašno, kapilari. Dan-dva i biće ok.

A kremu koju smo u Madridu pažljivo birale — zdrava, ekološka, da nas zaštiti od sunca posle popucalih kapilara — Tamara je dočitala tek kod kuće. Krema od nevena. Za suvu kožu. Bez ikakvog SPF-a. Naravno.

Kad su deca mala, mislimo da ćemo ih zauvek voditi za ruku.

Onda jednog dana sedimo zajedno u Madridu. One proveravaju dokumenta. Vode nas do ambasade. Smiruju nas kada pomislimo da smo zaboravili pasoš koji nam je upravo u ruci. I smeju se našim dramama. A mi se smejemo njihovim.

I negde između pogrešne adrese, neodštampanog obrasca, odobrene vize i dvadeset hiljada koraka, shvatimo da se dogodilo nešto mnogo veće.

Deca su odrasla. Ne tako što više ne trebaju nas. Nego tako što smo postale saputnice.

Tog dana, dok smo stajale zagrljene na ulici u Madridu, shvatile smo da se zatvorio jedan krug star trideset godina. O tome još nisam spremna da pišem. Ali prvi put osećam da jesam spremna da jednog dana ispričam tu priču.

A do tada će mi ostati uspomena na putovanje po američku vizu — na kom sam nekoliko puta bila sigurna da ćemo zakasniti, jednom da nisam ponela pasoš, dva puta da smo na pogrešnoj adresi i bar pet puta da ništa ne radimo kako treba.

Ispostavilo se da smo ipak sve uradile baš kako treba.