Kad deca odrastu…

Postoji velika razlika između toga da uradimo nešto umesto svoje dece i da budemo uz njih dok oni rade svoje.

Imale smo predivno prepodne Magda i ja danas.

A počelo je razočarenjem.

Trebalo je da putujemo u susedno mesto, koje je, po svemu sudeći, trebalo da bude baš blizu. Tamo je bio prvi slobodan termin za ono što nam je trebalo.

To „baš blizu“ ispostavilo se kao šezdesetak kilometara.

Da ublažim razočarenje, ponudila sam se da idem sa njom, da joj budem podrška.

Tako sam to lako obećala i samouvereno potvrdila da mi jutros nije bilo svejedno kada sam se probudila sa mišlju da bi mi možda ipak najviše prijalo da ostanem kod kuće i malo odmorim.

Ali krenule smo.

I već posle nekoliko kilometara obe smo imale osećaj da smo pošle na izlet.

Ne znam da li smo više uživale u vožnji, lepim predelima kroz koje smo prolazile ili u ljubaznosti ljudi koje smo srele.

Pa čak i onih u državnoj ustanovi.

Od portira na ulazu, koji nas je dočekao i sve vreme bio tu, poput dobrog domaćina, dok nismo izašle, do službenice koja je strpljivo pregledala svu dokumentaciju.

Još dok smo dolazile, Magda je rekla:

– Samo da lepo predamo sve što treba i da je sve u redu, pa da nađemo neko lepo mesto za kafu.

Naravno da smo našle.

I kafu. I doručak. Domaćinski. I sve zajedno po ceni jednog sendviča. u Barseloni.

U takvom miru da smo obe poželele da ponovo dođemo tamo, još ćemo da istražujemo šta sve ima u Manresi. Osvojila nas je na prvu, toliko da mi nije zasmetalo što more nije blizu (a to je već ozbiljan znak za mene).

Na povratku za Barselonu i dalje sam fotografisala predele, i obe smo po ko zna koji put ponavljale kako nam je sve bilo lepo.

I kako su svi bili ljubazni.

U jednom trenutku Magda se nasmejala.

– Znaš šta sam pomislila? Došla mama da mi pomogne da sredim stvari za fakultet. Mora da su ljudi to pomislili.

Nasmejale smo se obe.

– E, kad bi oni znali kako smo mi sve same sređivale kroz život...

Pa je dodala:

– I stvarno sam vam zahvalna što ste nas tako osposobili za život. Da sve umemo same.

To me je vratilo mnogo godina unazad.

Sećam se kako mi je jednom pričala za svog studenta iz vremena kada je u Italiji radila kao profesor engleskog.

Došao je na upis sa mamom.

Mama ga je upisivala, pravila raspored, zakazivala časove, proveravala napredak.

On je uglavnom ćutao.

A Magda, koja je sa dvadeset tri godine sama otišla u Milano na usavršavanje nakon Akademije umetnosti, uz stipendiju koja nije bila dovoljna ni za stan ni za hranu, pa dodatno radila da bi mogla da ostane tamo, nikako nije mogla da razume takvu priču. Ma šta da razume, ključalo je u njoj kad samo pomisli na njega, progutala bi ga.

A ja sam se setila jednog mladog fudbalera.

Dobio je stan od kluba, platu, živeo u drugom gradu i završavao školu.

I sve bi to bilo sasvim u redu da mu mama svakog vikenda nije dolazila da kuva.

Ne samo da kuva.

Posebno sam zapamtila da mu je za svih pet radnih dana unapred spremala i servirala doručke u frižider. (Dobro ste pročitali, svih pet).

Jer, kako je rekla:

– On neće sam da uzme da jede ako mu ne spremim.

I tako smo se danas smejale u kolima.

– Eto, i mene je danas mama pratila da mi pomogne oko fakulteta.

A zapravo nije.

Bila sam tamo da joj pravim društvo.

Da podelimo put.

Da popijemo kafu.

Da uživamo u jednom običnom danu.

Jer postoji velika razlika između toga da uradiš nešto umesto svog deteta i da budeš uz njega dok ono radi svoje.

Možda je upravo to jedna od najvažnijih roditeljskih lekcija.

Da ih osposobimo da mogu sami.

A onda da ostanemo dovoljno blizu da, kada požele, zajedno odemo na kafu.

Za mene svaka naša zajednička kafa ima posebnu vrednost.

Kroz duge godine razdvojenosti i retkih zagrljaja, naučila sam da ništa ne uzimam zdravo za gotovo.

Ni jedan trenutak.

Ni zagrljaj.

Ni kafu sa svojim kćerima.

Kraj maja, početak juna – ko je više u stresu, deca ili roditelji?

Kraj maja, početak juna. Sveopšta klima nervoze, straha i panike. Kraj školske godine, prijemni ispiti, ispitni rok... Ne znam ko je više u stresu – deca ili roditelji.

Mnogo godina unazad…

Mlađa kćer, Tamara – pravi kampanjac, naravno, na mene. Dete koje je odrastalo po ustaljenom obrascu: od petka posle škole pa sve do večernjeg nedeljnog kupanja – „nema ništa za domaći i nema ništa da uči". A onda – u pidžami, bosa, posle kupanja, sedne i na brzinu radi nešto „čega se tek sad setila". Naravno, znala je sve vreme. A meni, u međuvremenu, kuva u stomaku. I tako, svaki put.

Ali to nije ni vrh ledenog brega.

Sve do onog momenta kada ide da odštampa maturski rad, (da ne govorim o tome kako čitav prethodni mesec ide kod drugarice i njih dve “pišu maturski”), pa me zove iz biblioteke: „Mama, možeš li samo da mi na strani broj... upišeš... i ovde još nešto promeniš... pa kad završiš, pošalješ tati na mejl – on će mi odštampati?"

Do predaje rada ostalo je svega par sati. Rad, naravno, treba i ukoričiti, i sve lepo po redu srediti.

A ja – porodični kompjuter obilazim u širokom luku. Jer to je alat na kom suprug obezbeđuje dodatni prihod, koji nam je neophodan. Vikendom edituje video snimke i svaki put kad mu se nešto tamo pobrka, a ne može sam da reši – svima nam je pristup računaru zabranjen. Moja uloga? Brišem prašinu s njega. Ne daj Bože da nešto „čačkam" i budem kriva.

I sad ja – takva, sa tolikim iskustvom i poznavanjem računara – treba da uradim tu naizgled jednostavnu, rutinsku stvar. A u sebi se pitam: umem li uopšte pravilno da ga uključim, a da pritom nešto ne zeznem? Ne daj Bože da izbrišem nešto važno...

Tamara daje instrukcije sa bezbedne udaljenosti. Ne mogu joj ništa. Ni sebi. Mogu samo da se molim da sve bude kako valja.

I to i radim. Korak po korak, kako mi govori – i sve ispadne kako treba. Hvala Bogu.

Mnogo je vode proteklo Dunavom od tada. Ali taj stres i taj strah – nisam zaboravila. Sad se slatko smejem toj situaciji. A kad pomislim na nju, ili se čujem sa nekim čije dete sad sprema prijemni ili polaže ispit – i te kako osetim svu težinu toga.

Jer stres je stres. Bio on naš ili njihov.

I možda je baš zato danas važnije nego ikada da naučimo kako da sačuvamo malo mira – i za sebe i za svoju decu.